This is not an exit

The Mist (2007) - опело посрнулом човечанству

imhotep | 01 Октобар, 2012 02:13

Режија: Френк Дарабонт

Сценарио: Френк Дарабонт/Стивен Кинг (новела)

Улоге: Томас Џејн, Марша Геј Харден, Лори Холден, Тоби Џонс, Џефри Де Мун, Андре Броер

Френк Дарабонт очигледно воли Стивена Кинга, иначе не би константно адаптирао његова дела за велики екран. Поред љубави, ипак је велики део разлога и економске природе, пошто се за Кинга не може рећи да је аутор чија се дела генерално успешно адаптирају. Од безбројних адаптација, могу да се сетим евентуално 6-7 филмова за које се заиста може рећи да су одлични. Дарабонт је режирао два. Ту се враћамо на економски разлог, јер је човек буквално претворио у злато обе адаптације. Ту донекле има и Кинговог удела, наравно, али је умеће редитеља заиста за причу. Ако не знате о чему причам, прочитајте причу "Rita Hayworth and the Shawshank Redemption" и роман "The Green Mile", а потом и погледајте филмове. Мада, ако их нисте већ гледали, немате шта да тражите на овом блогу. Френк Дарабонт је хтео да режира "The Mist" одмах после Шошенка, али се то изјаловило и улетела је "Зелена миља", а осам година после ње, "Измаглица" је коначно угледала светлост дана.

Измаглица

Прича креће невременом у малом граду у држави Мејн и тешком маглом која приморава житеље да остану унутар супермаркета у коме су се затекли. Кад се из магле појаве крвожедна мутирана бића у разним облицима и доведу све у смртну опасност, сви различито реагују. Поставља се питање јесу ли права чудовишта напољу или унутра?

Одмах ћу рећи да причу по којој је филм настао нисам читао, те не могу да повучем паралелу између њих. Покушао сам да објасним зашто је било нормално очекивати врхунски финални производ када имамо сарадњу поменутог двојца. Да ли је? Па, филм обилује одличним карактеристикама. Прва је одлична карактеризација, чему доприноси сјајна глума већине укључених у пројекат. Ишло се на приказ људске психе на извол'те у тренуцима када су и буквално притерани уза зид и када им шансе за опстанак благо речено теже нули. То је сјајно постигнуто. Различити карактери људи производе различите реакције, па тако практични одлучују да збију редове и покушају што дуже да се сачувају, превише рационални не верују у натприродно и излазе, превише уплашени формирају "култ" око жене верског фанатика, и тако даље...хорор се дакле више односи на психу, мада су и створења прилично језива и добра је ствар што се јављају у више облика. Код Дарабонта су религијски тонови чести, и у овом филму наставља праксу, али по мени иде у екстрем, јер овде имамо читаву цистерну ретке столице коју Дарабонт (можда и вођен Кинговом прозом) размазује по свим верницима, правећи од њих изманипулисане зомби-креатуре које су закасниле на лоботомију. Тај аспект је по мени мало претеран, али изједначавати сваког верујућег са госпођом Кармоди (бриљантна Марша Геј Харден, коју овде не можете да не мрзите, стално прича о крају света и о Богу као крвожедном лудаку чији ће бес осетити сви који му се потпуно не предају), подсетила ме на проповеднике из филма Inherit the Wind (1960). Она успева да оформи мали култ, када се пар ствари о којима прича обистини, и када мистериозно преживи сусрет са једним од створења. Стара учитељица Ајрин (Френсис Стернхејген, врло кул и врло сталожена бакица, крајње симпатичан лик) провлачи причу о неодговорности владе и о неулагању у праве ствари, нарочито кад се наслути могућност да је за маглу крив човек.

Главни јунак теши уплашеног сина

Главна нит филма је брутални нихилизам и ретко које остварење изражава непатворени фатализам као ово. Једна од битнијих мисли изречена је од стране Олија Викса (Тоби Џонс), који каже:

"As a species, we're fundamentally insane. Put more than two of us in a room, we pick sides and start dreaming up reasons to kill one another. Why do you think we invented politics and religion?"

"Измаглица" нам говори да је људска природа огромна празнина, испуњена страхом, а кад нестане маска цивилизације која прикрива њено право лице, људи су способни за незамисливо зло, коме се тада брзо окрећу. Понавља се Кингова теза да је човечанство у основи окрутно и да су људи и поред разума, сведени на најпрималније нагоне кад је најбитније. Жеља да контролишемо и објаснимо непознато, на крају води до слепила, панике и насиља. Поред поменуте Харденове и Стернхејгенове, као и Тобија Џонса, поменућу и добру глуму Лори Холден (већ радила са Ф. Д. у филму "The Majestic" (2001), његовог миљеника Џефрија Демуна, као и увек одличног и непоправљиво практичног Андре Броера (Пемблтон из култне серије "Homicide - Life on the Street"). Заправо једини који ми се није допао је главни глумац, Томас Џејн.

Бејби, бејби, затвори очи сада...

Са његовим карактером је све у реду, једноставно ми није био довољно убедљив у изражавању емоција, у неким ситуацијама је чак био превише сталожен. Није то нешто што драстично квари филм, али мој је утисак да је неке ствари могао боље да дочара.

Често се као лоша страна филма наводе ефекти, али чак и да јесу слаби, што ја нисам приметио, то није пресудно, јер је ово, као што рекох, филм о људима, не о створењима из магле, која су ту отприлике само да бисмо осетили опасност. Ако можете, погледајте филм без боје, доступан на ДВД издању, јер је оригинална жеља редитеља била да га тако сними. Тако је публика у могућности да се у потпуности фокусира на опасност страха и на размишљање о самој причи, уместо да се изгуби у филму о језивим гмизавцима и крвавом насиљу. Још једна бриљантна Дарабонтова идеја је да, иако је дотле био потпуно веран причи, заобиђе Кингов крај и својим свежим приступом, комплетира алегорију о томе како су људи ништа друго него реакција на своје страхове. Заиста заслужује аплауз на истрајности да га заврши тако, иако се дуго борио за то са студиом. То га ставља међу одабране - шачицу режисера који знају да адаптирају Кингова дела и његову прозу ставе у службу седме уметности, често надмашујући оригинал. Ту су и имена попут Брајана де Палме, Стенлија Кјубрика и Џона Карпентера.

Лори Холден, Џефри Демун и Френсис Стернхејген

Мора се напоменути да је и музика одлично искоришћена, нарочито у поменутој завршници, када се чује нумера "The Host of Seraphim" бенда "Dead Can Dance", која звучи као опело/реквијем људској раси. Ово је обавезна лектира за све љубитеље хорора који нису ту само због хектолитара крви, већ желе мало и да размисле о одгледаном. Осим, како рекох, нешто слабијег главног глумца и благо искарикираног религијског фанатизма, готово да немам шта да замерим филму. Можда мени више леже тзв. атмосферични хорори, где се ужас гради на контемплацији и осећањима страха, клаустрофобије, итд. (Alien, The Wicker Man (1973)), него на самом клању, те ми се зато хорор елементи више допадају у првој половини, када се још увек све само наслућује, него касније када је цео простор преплављен мутантима, зато и мислим да би више одговарао црно-бели филм, да сам га тако гледао, можда би била чиста петица.

ОЦЕНА: 4 (8 на скали 1/10)