This is not an exit

Режија: Ђузепе Торнаторе

Сценарио: Ђузепе Торнаторе, Паскал Кињар

Улоге: Жерар Депардје, Роман Полански, Серђо Рубини, Никола ди Пинто, Тано Ћимароза

Недавно сам набасао на Ај-Ем-Ди-Бију на овај филм, не знам ни сам како и одлучио да га погледам због одличних коментара. Размишљао сам - италијанско-француски филм Ђузепеа Торнатореа (од кога сам дотле гледао фантастичне "Cinema Paradiso" и "The Legend of 1900", као и сасвим солидну "Малену" - као да филму требају веће препоруке од голе Монике Белучи и музике Енија Мориконеа). О Жерару Депардјеу сам имао подељено мишљење - у неким филмовима ме је потпуно купио, у другим био невиђено досадан, а Поланског сам као глумца видео само у пар филмова и углавном ми се допао (нарочито у The Tenant). Звучи добро.

Полиција приводи дезоријентисаног човека у француској провинцији, пошто је затечен како трчи по киши без икаквих докумената и са некаквим чудним обликом амнезије. Стиже главни инспектор и покушава да разреши идентитет мистериозног човека. Не верује баш у његове неповезане приче, тим пре што се у близини десило убиство, а далеко од тога да тајанствени човек има чврст алиби. Почиње игра мачке и миша, полицајац не престаје да сумња чак и кад се испостави да је преко пута њега нико други до његов омиљени писац.

Од првог кадра, када чујемо пуцањ из пиштоља, задихано и безглаво трчање кроз шуму уз оштре виолинске тонове, у филму очекујемо напетост и неизвесност. То очекивање се појачава када нестрпљење ухваћеног због недоласка инспектора пређе у ничим изазвано насиље. А од појављивања инспектора, па до краја, ишчекујемо да видимо паметан расплет коме смо се од почетка надали. Кад је завршница у питању, рекао бих да добијамо и више од очекиваног. Али, на то ћемо се вратити нешто касније. Да кренемо од општих ствари.

Филм је пре свега изванредно снимљен, добио је италијански Златни глобус и награду Давид за најбољу фотографију и сценографију, Амбијент је мрачан и тмуран, кров прокишњава, мало ствари у станици функционише, а и цела атмосфера је прикладна ако се зна да се уствари решава случај убиства (оног са почетка филма). Депардјеов јунак је збуњен, како само може бити човек који пати од амнезије, а иако се представља као познати писац, нико га не препознаје. Међутим, када стигне инспектор оличен у Роману Поланском, испоставља се да је човек за кога се јунак издаје, његов омиљени писац чије књиге зна малтене напамет.

Поланскијев лик започиње лукаво испитивање које траје до завршетка филма, да би расветлио убиство и идентитет убијеног чије је лице унакажено до непрепознатљивости. Депардје тврди да не зна ништа о убиству и да је познати писац и песник, који је тренутно ван јавног живота и у потпуној стваралачкој блокади, а такође не може да се сети ничег што је радио тог поподнева, што је јако незгодна ствар за признати сумњичавом полицајцу. Торнаторе користи бизарну везу између полицајца/фана и осумњиченог/генија из сваког могућег угла, па тако прво један урла на другог и има предност, да би се затим плоча променила. Такмиче се пишчева запањујућа тврдоглавост и његов професионални дар за лагање против полицајчеве проницљивости и напора да освежи меморију и изнуди признање осумњиченог. Загонетка у сржи "Чисте формалности" је у суштини интелектуална, а не криминална, тако да ће филм несумњиво поделити гледаоце на оне којима је фантастичан и оне којима није довољно занимљив, нити динамичан.

Слажем се да на моменте може да делује натегнуто, са понављањем већ реченог, у циљу да се стане на пут константном мењању исказа осумњиченог, па тако понекад изгледа да би све било подједнако ефектно и са 15 минута мање. Торнаторе који је сам монтирао филм, покушава да освежи простор и дочара клаустрофобичну атмосферу постављањем камере на најнеобичнија могућа места. То некад делује, а некад не. Постоји неколико симболичких мотива које треба открити ради бољег схватања расплета.

Оно што је сигурно је да су поред поменуте фотографије и стандардно фасцинантне Мориконеове музике, најбоље у филму двојица глумаца. Депардје је изненађујуће добар у улози потпуно сломљеног писца и што више сазнајемо о њему, имамо више разумевања. Један од добрих ефеката у филму су свакако сублиминалне слике које добијамо у флешбековима који трају делић секунде, приликом његових покушаја да се сети. Полански је такође фантастичан, те хемију између њега и Депардјеа не могу да разбију пропусти у реализацији и монтажи. Предзавршна трансформација од човека који се диви свом идолу до загрижене пандурчине решеног да баци осумњиченог у окове је одлична.

Иако се у појединим деловима, како је већ напоменуто, радња мало растеже, саспенс је готово константно присутан, а како сам такође већ рекао премиса је таква да се очекује и стварно генијална завршница да би то оправдала. Завршни преокрет није баш револуција у историји кинематографије,  нарочито ако сте успели да похватате нешто од симболике на коју сам већ скренуо пажњу, али је без обзира на све, изузетно интелигентан обрт који није лако наслутити, а сигуран сам да су и многи од каснијих трилера у њему нашли инспирацију (ко је рекао "Дежурни кривци"?), тако да ће вас овај филм на крају крајева сигурно наградити, без обзира шта сте од њега очекивали. Био је у номинацији за канску награду и на крају сам се запитао како то да ми раније није пао шака. Без размишљања бих га упркос свим манама сврстао у сто најбољих филмова деведесетих година и међу интелигентније мистерије те деценије. Оно што је такође сигурно је да овај филм неће имати толико широко наклоњену публику као на пример помњнути "Cinema Paradiso".

ОЦЕНА: 4 (на широј скали 8.5/10)

Режија: Ингмар Бергман

Режија: Френк Дарабонт

Сценарио: Френк Дарабонт/Стивен Кинг (новела)

Улоге: Томас Џејн, Марша Геј Харден, Лори Холден, Тоби Џонс, Џефри Де Мун, Андре Броер

Френк Дарабонт очигледно воли Стивена Кинга, иначе не би константно адаптирао његова дела за велики екран. Поред љубави, ипак је велики део разлога и економске природе, пошто се за Кинга не може рећи да је аутор чија се дела генерално успешно адаптирају. Од безбројних адаптација, могу да се сетим евентуално 6-7 филмова за које се заиста може рећи да су одлични. Дарабонт је режирао два. Ту се враћамо на економски разлог, јер је човек буквално претворио у злато обе адаптације. Ту донекле има и Кинговог удела, наравно, али је умеће редитеља заиста за причу. Ако не знате о чему причам, прочитајте причу "Rita Hayworth and the Shawshank Redemption" и роман "The Green Mile", а потом и погледајте филмове. Мада, ако их нисте већ гледали, немате шта да тражите на овом блогу. Френк Дарабонт је хтео да режира "The Mist" одмах после Шошенка, али се то изјаловило и улетела је "Зелена миља", а осам година после ње, "Измаглица" је коначно угледала светлост дана.

Прича креће невременом у малом граду у држави Мејн и тешком маглом која приморава житеље да остану унутар супермаркета у коме су се затекли. Кад се из магле појаве крвожедна мутирана бића у разним облицима и доведу све у смртну опасност, сви различито реагују. Поставља се питање јесу ли права чудовишта напољу или унутра?

Одмах ћу рећи да причу по којој је филм настао нисам читао, те не могу да повучем паралелу између њих. Покушао сам да објасним зашто је било нормално очекивати врхунски финални производ када имамо сарадњу поменутог двојца. Да ли је? Па, филм обилује одличним карактеристикама. Прва је одлична    карактеризација, чему доприноси сјајна глума већине укључених у пројекат. Ишло се на приказ људске психе на извол'те у тренуцима када су и буквално притерани уза зид и када им шансе за опстанак благо речено теже нули. То је сјајно постигнуто. Различити карактери људи производе различите реакције, па тако практични одлучују да збију редове и покушају што дуже да се сачувају, превише рационални не верују у натприродно и излазе, превише уплашени формирају "култ" око жене верског фанатика, и тако даље...хорор се дакле више односи на психу, мада су и створења прилично језива и добра је ствар што се јављају у више облика. Код Дарабонта су религијски тонови чести, и у овом филму наставља праксу, али по мени иде у екстрем, јер овде имамо читаву цистерну ретке столице коју Дарабонт (можда и вођен Кинговом прозом) размазује по свим верницима, правећи од њих изманипулисане зомби-креатуре које су закасниле на лоботомију. Тај аспект је по мени мало претеран, али изједначавати сваког верујућег са госпођом Кармоди (бриљантна Марша Геј Харден, коју овде не можете да не мрзите, стално прича о крају света и о Богу као крвожедном лудаку чији ће бес осетити сви који му се потпуно не предају), подсетила ме на проповеднике из филма Inherit the Wind (1960). Она успева да оформи мали култ, када се пар ствари о којима прича обистини, и када мистериозно преживи сусрет са једним од створења. Стара учитељица Ајрин (Френсис Стернхејген, врло кул и врло сталожена бакица, крајње симпатичан лик) провлачи причу о неодговорности владе и о неулагању у праве ствари, нарочито кад се наслути могућност да је за маглу крив човек.

Главни јунак теши уплашеног сина

Главна нит филма је брутални нихилизам и ретко које остварење изражава непатворени фатализам као ово. Једна од битнијих мисли изречена је од стране Олија Викса (Тоби Џонс), који каже:

"Измаглица" нам говори да је људска природа огромна празнина, испуњена страхом, а кад нестане маска цивилизације која прикрива њено право лице, људи су способни за незамисливо зло, коме се тада брзо окрећу. Понавља се Кингова теза да је човечанство у основи окрутно и да су људи и поред разума, сведени на најпрималније нагоне кад је најбитније. Жеља да контролишемо и објаснимо непознато, на крају води до слепила, панике и насиља. Поред поменуте Харденове и Стернхејгенове, као и Тобија Џонса, поменућу и добру глуму Лори Холден (већ радила са Ф. Д. у филму "The Majestic" (2001), његовог миљеника Џефрија Демуна, као и увек одличног и непоправљиво практичног Андре Броера (Пемблтон из култне серије "Homicide - Life on the Street"). Заправо једини који ми се није допао је главни глумац, Томас Џејн.

Бејби, бејби, затвори очи сада...

Са његовим карактером је све у реду, једноставно ми није био довољно убедљив у изражавању емоција, у неким ситуацијама је чак био превише сталожен. Није то нешто што драстично квари филм, али мој је утисак да је неке ствари могао боље да дочара.

Често се као лоша страна филма наводе ефекти, али чак и да јесу слаби, што ја нисам приметио, то није пресудно, јер је ово, као што рекох, филм о људима, не о створењима из магле, која су ту отприлике само да бисмо осетили опасност. Ако можете, погледајте филм без боје, доступан на ДВД издању, јер је оригинална жеља редитеља била да га тако сними. Тако је публика у могућности да се у потпуности фокусира на опасност страха и на размишљање о самој причи, уместо да се изгуби у филму о језивим гмизавцима и крвавом насиљу. Још једна бриљантна Дарабонтова идеја је да, иако је дотле био потпуно веран причи, заобиђе Кингов крај и својим свежим приступом, комплетира алегорију о томе како су људи ништа друго него реакција на своје страхове. Заиста заслужује аплауз на истрајности да га заврши тако, иако се дуго борио за то са студиом. То га ставља међу одабране - шачицу режисера који знају да адаптирају Кингова дела и његову прозу ставе у службу седме уметности, често надмашујући оригинал. Ту су и имена попут Брајана де Палме, Стенлија Кјубрика и Џона Карпентера.

Лори Холден, Џефри Демун и Френсис Стернхејген

Мора се напоменути да је и музика одлично искоришћена, нарочито у поменутој завршници, када се чује нумера "The Host of Seraphim" бенда "Dead Can Dance", која звучи као опело/реквијем људској раси. Ово је обавезна лектира за све љубитеље хорора који нису ту само због хектолитара крви, већ желе мало и да размисле о одгледаном. Осим, како рекох, нешто слабијег главног глумца и благо искарикираног религијског фанатизма, готово да немам шта да замерим филму. Можда мени више леже тзв. атмосферични хорори, где се ужас гради на контемплацији и осећањима страха, клаустрофобије, итд. (Alien, The Wicker Man (1973)), него на самом клању, те ми се зато хорор елементи више допадају у првој половини, када се још увек све само наслућује, него касније када је цео простор преплављен мутантима, зато и мислим да би више одговарао црно-бели филм, да сам га тако гледао, можда би била чиста петица.

ОЦЕНА: 4 (8 на скали 1/10)

  Сценарио и режија:  Квентин Тарантино

 Глумачка екипа: Џејми Фокс, Криштоф Волц, Леонардо Ди Каприо, Дон Џонсон, Семјуел Л Џексон...

      Осми филм легендарног Квентина Тарантина предвиђен је за излазак на дан католичког Божића ове године. Представља својеврсни омаж редитеља жанру вестерна, како је и сам нагласио, који је обележио детињство милиона. У питању је спој шпагети вестерна и увек актуелне приче и статусу црнаца у јужним америчким државама. Џејми Фокс игра роба који бежи од свог господара и постаје ловац на главе уз помоћ мистериозног ментора кога тумачи Криштоф Волц, који се представио Тарантиновој публици у "Inglorious Basterds" улогом немачког пуковника и ловца на Јевреје у окупираној Француској. Чињеница да су у питању два добитника Оскара сама по себи говори да публика има велика очекивања, а занимљиво је и да Леонардо Ди Каприо игра негативца, што није баш уобичајено у његовој каријери, а на тај начин је показао да је већ превазишао "baby face" улоге из деведесетих година прошлог века. Велики број познатих глумаца уз све ово што је наведено, обећава публици опаку забаву на коју нас је Квентин одавно навикао.Очекујемо сјајне дијалоге, одличну причу и прегршт добре музике што је одувек била одлика Тарантинових филмова. 

Погледајте трејлер :

 http://www.youtube.com/watch?v=eUdM9vrCbow

• Почетна страна
• Архива
• Фасцикле
• Линкови

• Una Pura Formalita (1994) - интелектуална мистерија
• Jungfrukallan (The Virgin Spring, 1960) - љубав, вера и освета
• The Mist (2007) - опело посрнулом човечанству
• Django Unchained (2012)- 8th movie of Quentin Tarantino
• Честитамо!

• Генерална [1]
• Рецензије [3]
• Репризе [0]
• Листе [0]
• Најаве [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom